Kategorije
Vesti

Paket problema i paket odgovora (Ivan)

Paket problema i paket odgovora (Ivan)

Sedimo u Ivanovoj ušuškanoj sobici nesuđenog psihologa, prepunoj knjiga, suvenira sa dalekih putovanja i gitarom, svedokom jedne mladosti. Treći sprat u predratnoj zgradi bez lifta u Gvozdićevoj ulici.

Moja poseta ima za cilj da se upoznamo i dogovorimo o volonterskoj podršci mladiću koji je pre samo par godina sanjao da svojim znanjem i idejama osvoji svet. Dok Ivan objašnjava kako je iznenada, kao apsolvent psihologije, ni sam ne zna zašto, odlučio da ode u vojsku, a potom položi preostalih pet ispita i završi studije, iznenada prekida svoju ispovest i prstom pokazuje na zastareli model radio-kasetofona. Kažiprstom mi daje znak da treba da ćutimo i zaneseno, zatvorenih očiju, sluša melodiju. Ovo je moja omiljena, šapuće. I sama se obradujem dok slušam Arsenovu „Kuću pored mora“. Ćutimo do poslednjeg takta. Radio program teče dalje i tek tada Ivan progovara. Ovo je moja omiljena pesma. Radio slušam najviše zbog nje. Čekam da je muzički urednik stavi na listu, otprilike jednom ili dvaput za 24 sata. Tako mi ulepša dan. I tako mi prolaze dani i noći. Nemam novca za kompjuter ili muzičku liniju pa da sam za sebe budem muzički urednik, da surfujem po svetu informacija, predela, filmova, online predavanja.

Živim sa majkom, koja je u invalidskoj penziji, od njenih prihoda i mojih socijalnih primanja, nastavlja Ivan. Pozajmio sam invalidska kolica dok ne dobijem svoja, ali mi i ova ne trebaju jer ne mogu da izađem na ulicu, dodaje. Često na radiju slušam o dešavanjima u gradu, na mnoga slična sam redovno odlazio. Sada je to nemoguće i mogu samo da zamišljam kako bih se lepo proveo na nekom koncertu, predavanju, predstavi… govori mladić. Drugovi su u početku dolazili da ga obiđu, ispričaju šta rade, gde su bili, pa onda sve ređe i ređe dok nisu prestali da dolaze i zovu telefonom. Ivan se ne ljuti, on ih razume. Samo mu nedostaju.

Onaj ko priča o obaveznoj profesionalnoj distanci, nije u pravu. To je nemoguće. Bar ne uvek. Zatečena, gledam njegove nemoćne noge i ruke koje počinju da ga ne slušaju dok namešta pramen kose. U vojsci je iznenada počeo da oseća slabiju koordinaciju pokreta, nemoć na vežbama i neobične promene u telu. Odmah su ga poslali na preglede u Niš i za desetak dana pred njim je bila dijagnoza – multipla skleroza. Tešili su ga da je to progresivna bolest koja može da ima spor tok i da ga ne ometa u normalnom životu. Diplomiraće. Zaposliće se. Međutim, nije bilo tako. Za samo tri godine, više nije mogao da hoda.

Iz svoje sobe Ivan često iz pozajmljenih kolica gleda procvalu trešnju koja rađa „kao luda“. Gleda u dvorište i kada je kiša i kada je sneg. Grane kojima vetar mlati po njegovom prozoru, i tada su mu drage jer je to jedina Ivanova veza sa spoljnim svetom. Radio i prozor koji gleda u dvorište – to je svet dvadesetosmogodišnjeg mladića.

Dogovaramo dolazak volontera, studenta ekonomije, koji će dva puta nedeljno da ga posećuje, čita mu knjige koje naruči iz biblioteke, prepriča mu poslednju predstavu koju je pogledao, otpevaju Ivanovu omiljenu pesmu, zajedno prošetaju Bulevarom. Ivan je presrećan. Majka, mršava i umorna žena, takođe. Objašnjava da je Opština htela da pomogne i finansira ugradnju lift platforme za njenog Ivana, ali da u zgradi nema tehničkih uslova za to.

Dok silazim spiralnim stepenicama koje kao da nemaju kraja, u mojim očima su izgubila svu svoju arhitektonsku lepotu, jer su surova za Ivana i njegovu majku i oličenje su nerešive barijere, Ivanove socijalne diskvalifikacije. Dok Gvozdićeva ulica vri od prolaznika, šetača, automobila, samo desetak metara od tog meteža, živi mladić kome je vreme stalo. Koji – ne postoji.

Ako bismo pitali osobe koje imaju problem u fizičkom kretanju da se uključe u tokove života – profesionalno, privatno ili kao građani, po pravilu bi naveli istu listu problema – nemaju dovoljno informacija o tome koja socijalna i zdravstvena prava im pripradaju, kako se ona ostvaruju, a često nemaju osobu koja bi u njihovo ime mogla da „istrči trku sa administracijom“. Oni koji imaju ličnih kapaciteta da sami predaju zahteve, sakupljaju dokumentaciju nemaju prevoz, personalnog asistenta ili, kao Ivan, mnogo nesavladivih stepenika ih diskvalifikuje da budu samostalniji i aktivniji. Naravno, postoji i opcija da ovlaste institucije da u njihovo ime podnose zahteve i molbe, prikupljaju neophodnu „papirologiju”, ali ona – traje.

Ono što je očito, sva lica koja imaju problem sa kretanjem u najširem smislu, uključujući i njihove porodice, nikad nemaju samo jedan problem. Uvek govorimo o paketu problema – siromaštvu, psihološkoj iscrpljenosti i socijalnoj isključenosti, nedovoljnom informisanju o postojećim pravima i načinu njihovog ostvarivanja, pristupu kulturnim, sportskim i drugim sadržajima u zajednici, redovnim nabavkama. Sve navedeno bi unapredilo kvalitet njihovog svakodnevnog života, ličnog zadovoljstva i razvoja, kao i osećaja da su važni za zajednicu, a njihovu nemogućnost da prisustvuju događajima jer nemaju usluge personalnog asistenta, organizovani prevoz ili jednostavno – način da savladaju arhitektonske barijere u i ispred zgrade u kojoj žive, u i ispred institucija koje moraju da posete, drugih objekata, ustanova kulture ili sporta učine mnogo vidljivijom.

Dakle, ovakav paket i obim problema zahteva sistemski i simetričan paket odgovora, pomoći i podrške, obezbeđivanje adekvatnih kapaciteta države i društva, namenjen osobama koje imaju problem sa kretanjem i njihovim porodicama, a koji bi bili sveživotni nosioci njihove dugoročne nege i brige. Zamislite kako li je tek onim ljudima koji ne mogu samostalno da se kreću, a koji žive sami, bez porodičnog staranja? Učinimo u narednim dokumenitima javnih politika i nacionalnim prioritetima da jedan od najvažnijih ciljeva bude unapređenje života pojedinaca i uklanjanje barijera u svakom smislu.

——-

Ovaj tekst nastao je povodom Nacionalnog dana davanja, koji je deo Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a sprovodi Koalicija za dobročinstvo. Koaliciju za dobročinstvo predvodi Fondacija „Ana i Vlade Divac”, a ostali članovi su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMART Kolektiv, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije. Tekst je nastao na inicijativu i uz podršku Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije u okviru projekta „Podrška socijalnom uključivanju u Republici Srbiji”, koji se realizuje uz podršku Vlade Švajcarske.

Tekstom su obuhvaćeni mišljenja i stavovi autorke, koji ne odražavaju nužno stavove pomenutih organizacija i institucija.

Autorka teksta: Radmila Urošević